Hoćete da se kladimo?

Ja se svakog jutra budim kao mrgud. Pijem kafu, čitam novine i pitanje besmisla
rasčlanjavam na sve pojedinačne instance o kojima čitam, a koje se još brže trudim
da zaboravim. To nikada ne bih predstavila kao nešto čime se ponosim ili nešto što
sam mislila da mi služi, radije, složili bi se mrgudi poput mene, rekla bih da je to
teško breme. Ipak, izgleda da to breme i čuva od nekih stvari. Prekomernog
doživljaja sreće sigurno, ali još verovatnije i od zavisnosti od kockanja.

Ako je za neku aktivnost potreban optimizam do nerealističnih granica, sem
roditeljstva, to bi bilo kockanje. I jedno i drugo uključuju ulaganje sredstava u igru u
kojoj je ishod neizvestan, odnosno zasnovan na verovatnoći. Ipak, dok roditelji imaju
uticaja na samu igru makar kroz genetske verovatnoće kojima su je i podesili, kockar
su pasivni akteri, iako čvrsto misle da učestvuju.

Njihovo učešće svodi se isključivo na deo o ulogu. Od njih se jasno traži da ne
prestaju da ulažu i tu se krug slobode njihovog učešće i završava. Sve ostalo je van
njihovog uticaja ili kontrole iako se sa tim nijedan kockar, bar intuitivno, neće složiti.
Kockarske igre konstruisane su tako da imaju izuzetno promenjivu, ali u proseku
nisku verovatnoću da se ulog i vrati. Zvanično, to se zove „negativna očekivana
vrednost“: igra je postavljena tako da ulagač dugoročno gubi, ali i da nastavi da
ulaže. Da bi nastavio, verovatnoća dobitka ne može biti odmah i dosledno niska.
Upravo ta promenjivost, smena dobitaka i gubitaka, jeste ono najgore, ali i
najzavodljivije u kockanju.

Mi smo, međutim, izuzetno egocentrična bića. Umesto nasumičnosti, brzo
ćemo pomisliti da imamo kontrolu nad ishodom. Da se iza dobitaka kriju naši „dobri
dani“, možda crvene čarape ili veš obučen naopačke, sve drugo samo ne puko
podešavanje igre koju igramo. Ali ni to nije ništa novo. Ono što postaje sve prisutnije
jeste način na koji se kockarske igre predstavljaju. Dovoljno je pogledati kako ih
nazivamo: „igre na sreću“. Nesrećan izraz, jer se ovde sreća ne odnosi na emociju,
već implicira „jednake“ šanse. Tu počinje problem koji motiviše ovaj tekst.
Kada bi bili iskreni, rekli bismo da su to igre verovatnoće. I to negativne
verovatnoće da budemo precizni. Da, ta verovatnoća varira – i po dužini igranja i po
tipu igre – ali odnos dobitka i gubitka nikada nije jednak. Znate šta jesu jednake
šanse? Bacanje novčića. Glava ili pismo, 50% svaki put, bez uticaja prethodnih
ishoda. Ipak, teško je zamisliti ljude kako stavljaju novac na sto, bacaju novčić i
mirno raspodeljuju dobitak. A to bi, statistički gledano, bila daleko poštenija igra. Ali
možda previše poštena da bi bilo zanimljiva. Istina je, ipak, da mi ne tražimo poštenu
šansu već da budemo izuzetak, dokaz da je moguće.

Odmah mi pada na pamet izuzetak koji često spominjem, čak i u mojim mrgud
jutrima. Moja najčešća uzrečica kada su izgledi za nešto izuzetno nepovoljni je
„šanse su nam kao Vesna Vulović“. Da li se sećamo gospođe Vulović? Za mlađe, to
je bila stjuardesa u JAT-u, svojevrsnom OG Air Serbia – samo sa našim avionima,
našim aerodromom i pristojno plaćenim osobljem. Kada je 1972. godine došlo do
pada aviona iznad Čehoslovačke, Vesna je jedina koja je preživela, padajući tačno
sa visine od 10 160 metara. Čak i 50 godina kasnije, ona i dalje drži rekord u
Ginisovoj knjizi za slobodan pad. Nakon preloma skoro celog skeleta, uspešno se
oporavlja i vraća na posao. Priču možemo tu zaustaviti i reći da kockari žele da su
Vesna, brkajući pritom ono što je verovatno sa onim što je moguće. Statistički
gledano, svi smo verovatnije oni koji nisu preživeli u ovoj priči, ali njihove priče ne
nose kraj koji želimo. A ni Vesnina priča se često ne priča u potpunosti.

Nakon povratka na posao, vrlo brzo prestaje da bude stjuardesa. Ne zato što
nije mogla to biti, već zato što je plašila putnike. Postala je podsetnik na nešto o
čemu niko ko se ukrcava na let ne želi da razmišlja: da avioni padaju. Kasnije gubi
posao na koji je premeštena (daleko od očiju putnika) jer se suprotstavila politici
Miloševića. Živela je u siromaštvu, povučeno, i umirla je sama, a otkrivena je po
pozivu komšija nakon nekoliko dana. Eto, čak i u njenoj neprikosnovenoj pobedi nad
verovatnoćom nije bilo one “sreće“ koja se glorifikuje, zar ne?

Suština je upravo u tome: igre „na sreću“ se ne zasnivaju na sreći, niti kockari
zaista igraju zato što veruju u nju. One se zasnivaju na nefer verovatnoćama i na
spremnosti igrača da tu činjenicu ignorišu. Sve što kockar zapravo želi jeste da bude
izuzetak. Problem je što taj izuzetak često zaista i doživi. Jedan veliki dobitak, jedan
trenutak u kojem se sve „poklopi“. I upravo tu počinje spirala: potraga da se taj
izuzetak ponovi. Međutim, izuzeci nisu nešto što se planira, zaslužuje ili replicira. Oni
su, po definiciji, retki i neponovljivi. Zato je pitanje vrlo jednostavno: Šta mislite, da je
Vesna Vulović, nakon svega što je preživela i što je uspela da prevaziđe, odlučila da
ponovo testira verovatnoću i skoči iz aviona po drugi put, da li bi preživela? Hoćete
da se kladimo?